Početna

Nekad bilo...

I Maša i Bojan Maksimović remizirali s velemajstorom Savićem u Kotor Varošu

Maša i Bojan Maksimović, članovi Škole šaha "Skakač" iz Banjaluke, samo dva dana nakon nastupa u Portorožu zaigrali su na Drugom međunarodnom open turniru "PST - Kotor Varoš".

Read more...
Turnir kandidata: Uloga i značaj šahovske psihologije PDF Print E-mail
Saturday, 02 April 2016 23:46

Pre nekoliko dana spuštena je zavesa na Turnir kandidata koji je svojim tokom i završnom dramatikom potpuno okupirao šahovsku javnost.

Bio je to izvanredan turnir, dostojan ranga i značaja koji predstavlja. U organizacionom i medijskom smislu pravi spektakl sa mnogo pratećih šahovskih i kulturnih manifestacija.

Pored toga što je dao izazivača i mnogo vrhunskih šahovskih ostvarenja, turnir je ostavio u zalog i veoma dragocen materijal vezan za modernu šahovsku psihologiju čije izučavanje je postalo neophodan uslov za unapređenje igre.

U nedostatku standardizovane metodologije i specijalizovanih profesionalnih kadrova koji bi se fokusirali na taj segment šahovskog usavršavanja, obrada i komentar materijala zasnivaju se na dinamskoj analizi biografskih i karijernih podataka igrača i njihovoj korelaciji sa aktuelnim delovanjem (praktičnim i vanšahovskim) na konkretnom turniru. U istom kontekstu od neprocenjivog značaja su opservacije i komentari dokazanih šahovskih velikana.

Sergej Karjakin

Pobednik turnira i aktuelni izazivač svetskog prvaka Karjakin je na delu pokazao značaj voljnih i motivacionih elemenata u borbi za ostvarivanje zacrtanih ciljeva. Ambicijom i željom napravio je razliku. Možda nije bio najkreativniji kako u završnom intervju reče Sutovski, ali odlučnost, samopouzdanje, šahovska drskost, mentalna čvrstina, u tome je bio daleko ispred svih. Zahvaljujući tim elementima okrenuo je u kvalifikacionom ciklusu već skoro izgubljen polufinalni i finalni meč protiv Eljanova i Svidlera.

Ovaj turnir je bio samo nastavak iste priče koja je sebi omogućila treći - završni čin. Giri, Nakamura, Aronjan, mogli bi da mu zatraže časove iz oblasti motivacije i pozitivne psihologije. Karjakina je život napravio borcem, njegova biografija više priliči nekom veteranu života nego 26-ogodišnjaku. Promenio je državu, dva puta se ženio, rano postao otac, sam nalazio sponzore. Postao je najmlađi velemajstor, član olimpijskog tima Ukrajine, sa 12 godina je bio deo sekundantskog tima Ponomarjova u meču sa FIDE titulu prvaka sveta protiv Ivančuka.

Gledao je svoje uzore izbliza, rano je "omirisao šahovsku krv", iz prve ruke osetio atmosferu, tenziju velikih događaja i naučio Laskerovsku lekciju da je šah prvo borba ličnosti, pa tek onda umetnost, sport, nauka...

Bez femkanja, zadrški, ambivalentnih preispitavanja, kajanja prepustio je svoj život šahu, a Kaisa ume da ceni i podrži lojalnost. U svojoj do sada životnoj partiji sa Karuanom odigrao je hrabro, nije menjao figure, taktizirao, iako dovoljan za konačnu pobedu na turniru remi mu nije bio opsesivna opcija. Na konto takvog stava, Jungovskom logikom pojavio se i nagradni trenutak i on ga je prepoznao, dograbio još u njegovom nastajanju.

Višvanatan Anand

Bez obzira što nije dobio turnir Anand je bio glavni heroj navijača. Njegov pristup i posledični kvalitet igre bili su generator, koji je tromom početku turnira ulio energiju i neizvesnost.

Došao je na turnir opredeljen da se upusti u "otvorenu tuču" kao da je i sam bio radoznao da proveri gde mu je trenutno stvarno mesto, da li da se polako odjavljuje ili još uvek može da se nosi sa mlađarijom. Na terenu je pokazao da itekako može.

Nestalo je grča, napetosti koja ga je pratila u mečevima sa Karlsenom, shvatio je da je već previše dao šahu da bi morao da strahuje od eventualnog debakla i u tako oslobođenim uslovima njegova erudicija više nikome nije morala da polaže račune. Slobodno je mogla da pokulja. Taktička minijatura sa Svidlerom i remek dela u završnicama sa Karjakinom i Aronjanom su mere njene vrednosti. "Hats of", kako reče Kasparov u komentaru za Today Chess.

Levon Aronjan

Ovo je četvrti ili možda čak i peti kandidatski ciklus u kome Aronjan propada. Ne vredi. Izvanredan je igrač, miljenik javnosti, "nekrunisani princ", jedino što mu fali to je šampionska psiha. Previše je društven da bi se uspešno borio sa pritiskom koji ovakvi turniri nameću.

Ranije je bio favorit, ovde u Moskvi baš i nije, igrao je turnir zahvaljujući "vajld karti", ali i povlašćen status pravi pritisak. Uz to mu je na otvaranju bio predsednik zemlje lično.

Kad mu je Kasparov svojevremeno dobronamerno poručivao "da nije šampionski smejati se posle poraza", on mu je samouvereno odgovario "da razdvaja i u potpunosti kontroliše surove profesionalne relacije sa prijateljskim odnosom van table". Lepo zvuči, ali u praksi može pre da posluži romantičnoj literaturi, nego turnirskoj tenziji na kandidatskom nivou. Tu mora da se malo i mrzi.

Doduše na ovom turniru u tom pogledu je promenio ponašanje. Za njegov raniji empatijski profil bio je neuobičajeno agresivan kad je Nakamura pokušao da mu "proda žadub foru", dok posle poraza od Svidlera na tehničkoj konferenciji samo što nije zaplakao. Sve to plus maraton sa Karjakinom u pretposlednjem kolu govori koliko mu je ovoga puta stvarno stalo da prođe. Nažalost, kad propustiš svoje šanse, kao alternativa ti ostaje da se kroz sopstvenu štetu uveriš kako drugi (u ovom slučaju Karjakin) umeju da ih iskoriste.

Hikaru Nakamura

Nakamura je svoju ulogu (da nijednog trenutka ne bude u konkurenciji za pobednika) nesvesno nagovestio još pre početka turnira. Na pitanje novinara da prokomentariše turnir, u krajnje nadmenom stilu odgovorio je da je to turnir kao i svaki drugi i da je jedina razlika u tome što ovde ima mnogo više novinara.

Da turnir ipak nije isti kao i svaki drugi uverio se već na samom startu kad su njegovi cugeraški gafovi (bleferska žrtva u partiji sa Karjakinom i čuveni žadub s Aronjanom) rezultirali kontom od dve nule. A da nema uvid u poreklo svoje neosnovane arogancije pokazao je nedolaženjem na obaveznu postmortem konferenciju za novinare.

Slično se je ponašao i pre nekoliko godina kad je u kvalifikacionom ciklusu neočekivano izgubio od Korobova sve ignorišući značaj turnira i sopstveno ispadanje. Na dobronamernu opasku Sutovskog i Iljeskasa da bi mogao da pokaže malo više poštovanja prema svom porazu sa olimpijskih visina im je ljutito odbrusio da ne očekuju valjda od njega da "zbog poraza čupa kosu".

Kad je iživeo unutrašnji konflikt i relaksirao svoju autodestruktivnost, vratio se u normalu i počeo da igra snagom koja mu je i omogućila prisustvo na ovakovom elitnom mestu. Stigle su i pobede, ali sem što je Ananda izbacio iz konkurencije, za sopstvenu dobit više nije bilo vremena. Da bi se do nje stiglo primarni uslov je da voliš sebe bez obzira što ti se ponekad i ne sviđa ono što vidiš u ogledalu.

Aniš Giri

Zamislite da ste roditelj i da imate zeta koji na Turniru kandidata za izazivača svetskog prvaka od 14 partija napravi 14 remija. S jedne strane, sigurno bi ste bili ponosni jer osvojiti 50% bodova na takvom turniru je u principu dobar rezultat, ali roditeljski gledano verovatno biste bili i malo zabrinuti da li ćerka u svakodnevnom životu adekvatno ostvaruje svoje suštinske životne radosti.

A kad bi stvar produbili i osvrnuli se na prethodni turnir (Tata Steel) gde se dogodilo nešto slično (10 remija) zabrinutost bi verovatno dodatno porasla. Analitičari, šahovski eksperti se slažu da tokom celog turnira Giri nije imao slabiju poziciju, ali šta to vredi kad je remi opcija utisnuta u njegov DNK, polovična dobit predstavlja njegovo genetsko opredeljenje.

Za šahovski opis navedene pojave možda najbolje može da posluži sadržaj navijačkog tvita objavljenog na Chessbase u kome se kaže: "Giri je danas bio u velikoj opasnosti da dobije partiju, ali je na kraju maksimalnim angažmanom uspeo da prevaziđe sve pobedničke zamke i zasluženo izvuče remi"!

Girijevu sklonost izbegavanju rizika u više navrata komentirisao je i sam Karlsen, koji se ne može pohvaliti uspehom u njihovom međusobnom skoru (poraz u minijaturi uz više remija), možda upravo zato što ga takav stil razdražuje i nesvesno tera na impulsivno ponašanje. Poznata je njegova izjava u kojoj je aludirajući na njihovu opreznu igru, u šaljivom ali i ironično-metaforičnom maniru izrazio sumnju da ni Armagedon partija neće biti dovoljna da presudi ishod kvalifikacionog meča između Girija i njegovog kloniranog prethodnika Leka.

Psihoanalitički gledano Giri se sigurno ni sam ne oseća najsrećniji u svom ambivalentnom procepu strahova, koji su toliko nabujali da više ne razlikuju uspeh od neuspeha i olakšanje nalaze u neopredeljenosti. U širem kontekstu, na gubitku je i sama igra, a sa njom i armija njenih posvećenika jer je u rasejanim kreativnim bljescima bila svedok bogatstva njegovih izvornih šahovskih potencijala.

Veselin Topalov

Čitajući intervju koji je Topalovljev menadžer, savetnik, šef delegacije i ko zna šta sve... Danailov dao za Chess News Evgenija Surova neupućeni čitalac bi na osnovu iznetih impresija mogao indirektno zaključiti sve drugo sem da je njegov pulen završio turnir ubedljivo na poslednjem mestu.

Jer sve je u tom intervju za Danailova divno: Moskva je predivna, proleće je stiglo, u Boljšoj teatru je odgledao fascinantnog Don Karlosa, on uživa šetajući gradom i uprkos kraju turnira uopšte ne žuri sa pakovanjem.

Tu su i reminiscence o slavnim danima koje je proveo na čelu ECU, nižu se hvalospevi o postignutom, ali bogme i vrcaju novi planovi i ideje o napretku šaha. O Topalovu u intervjuu nema ni reči, ali kad pred sobom imate tako razdraganog i euforičnog menadžera, savetnika i ko zna šta sve još... logično je očekivati da su i rezultati pulena u skladu sa njegovim raspoloženjem.

U suprotnom bi (a u Moskvi se desilo baš suprotno) minimalna pristojnost nalagala da "ton samoreklamerstva bude niži" na račun empatije prema debaklu svog klijenta. Jer dok je on šetajući uživao u moskovskim lepoticama, Topalov (koga bi pred svoju hedonističku šetnju obavezno ispratio do turnirske sale) je gotovo svaku partiju "bio priključen na aparat za veštačko disanje", bolno se suočavajući sa činjenicom da na vrhunskoj šahovskoj sceni za njega ima sve manje kiseonika.

A da bi to predupredio pokušavao je svašta, da bi kao što obično biva kad to radiš stihijski, veštački i na impuls, dobio ništa.

Počeo je čak i da nudi berlinsku varijantu nanoseći svom beskompromisnom stilu, zbog koga je u javnosti bio voljen i poštovan, tešku uvredu. Onda se prisetio da je u on u šahovskoj srži napadač, pa se zaleteo sa H4 u trećem potezu, našao je na koga... na Girija. Kao da je plastikom krenuo na kamen. Izvukao je živu glavu samo iz razloga "što Giri više ceni remi nego pobedu".

Nije dobio ni jednu partiju, na turniru jednakih zaostao je za grupom čitava 2½ boda, za pobednikom čak čitavih 4. Kao da je i sam nesvesno osetio da više nije za ovo društvo, na završnoj svečanosti gde su svi bili u svečanim odelima jedini se pojavio u farmerkama.

Peter Svidler

Svidler je odigrao u skladu sa očekivanjima, napravio je mnogo dobrih pozicija, ukupnim utiskom je opravdao svoje prisustvo u eliti koje sa povremenim iskakanjima traje već veoma dugo. I pored toga, ni u jednoj prognozi, predviđanju, čak ni kao potencijalno iznenađenje niko ga nije smatrao mogućim pobednikom.

Da doprinese turnirskoj borbenosti, neizvesnosti, kreativnosti - to da, da nekog realnog aspiranta "odželati" (u Londonu pre 4 godine žrtva je bio Karlsen, u Moskvi Aronjan) i to da, ali da ozbiljno napadne sam vrh to ipak ne.

Previše je veliki gospodin, džentlmen da bi to uradio, previše ima razumevanja, objektivnosti, saosećanja prema porazima svojih konkurenta i posledično premalo "šahovskog bezobrazluka", koji je psihološki gledano bazični generator samopouzdanja. I uslov svih uslova da se iskreno poveruje u svoju pobedničku karmu. A bez te vere nema lovorovog venca.

Fabijano Karuana

I na kraju nekoliko opservacija vezanih za Karuanu. U intrigantnoj galeriji likova koji su ga okruživali, bio je nekako najnezametniji, najmanje vanšahovski provokativan. Ovo je bila njegova prva kandidatska avantura, nije bilo biografskog psihološkog nasleđa koje bi moglo poslužiti kao komparacija njegovom aktuelnom stanju.

U potpunosti je opravdao ulogu jednog od favorita, igrao pošteno, posvećeno, stoički podnoseći turbulencije na tabli, sa jednakim uvažavanjem se odnoseći prema stresu nezavisno da li ga je izazvala propuštena šansa ili spas izgubljene pozicije.

U poslednju i najvažniju partiju ušao je sa različite psihološke pozicije u odnosu na Karjakina. Dok je on u pretposlednjem kolu propustio dobitak (Svidler), Karjakin je spasio slabiju poziciju (Aronjan). Uprkos tome igrao je hrabro na pobedu, nervi mu nisu izdržali napetost, ali nema za čim da žali.

Porazi bez obzira koliko u formalnom smislu mnogo značili najlakše se preboljevaju kad si pred sobom čist da si uradio sve u svojoj moći da ih izbegneš. Vreme koje sledi biće najbolji pokazatelj, ali istovremeno i važan psihološki parametar koliko je u Karuaninom slučaju ova tvrdnja ispravna.

Turnir kandidata 2016 je za nama, ispisana je još jedna stranica šahovske istorije. Utrošeno je mnogo truda, emocija, nervnog napora da njen sadržaj zablješti na radost šahovskog sveta rasutog po celoj planeti. Svih osam vrhunskih aktera ovog velikog turnira u okviru svojih trenutnih mogućnosti tom bljesku dali su svoj doprinos.

Slobodan Ilić (Večiti šah), Foto World Chess

Last Updated on Sunday, 03 April 2016 22:51
 

Pretraga

Reklame

Banner
Banner
Banner
Banner
Naučite šah uz Školu šaha Skakač, Powered by Joomla!; Joomla templates by SG web hosting