Početna

Nekad bilo...

Bojanu Maksimoviću kadetska nagrada u Međugorju

Bojan Maksimović, član Škole šaha "Skakač" iz Banjaluke, osvojio je nagradu kao najbolji kadet starosti do 14 godina na Prvom međunarodnom turniru "Međugorje Open 2016", igranom 11. decembra.

Read more...
OD ČEGA BOLUJE ŠAH U SRBIJI Borba za vlast, manjak trenera i pogled unapred (3) PDF Print E-mail
Saturday, 02 December 2017 22:03

Pre pola veka, majstor šaha i pera Dragoslav Andrić dao je svojoj kultnoj knjizi ime "Šah - igra miliona". Kao da je znao da će Robert Fišer, nekoliko godina kasnije, naglo dići cenu nagrada za tri nule; sa hiljada na milione dolara.

Ili, da će mnogo kasnije kompjuter i internet doneti novi skok, učinivši da se ondašnji broj šahista uveća za iste tri nule. Pitanje je da li je mogao da nasluti da će reč "milion" suštinski da promeni odnos prema igri staroj otprilike hiljadu i po godina.

Profesionalizacijom i globalizacijom je dodatno uzdrman dotadašnji šahovski ugled naše zemlje i ogoljene stare slabosti, kao što je trenerski rad. Po tome ni u najbolja vremena nismo mogli da se poredimo sa Sovjetskim Savezom, gde je sistem bio piramidalno razrađen na državnom nivou, od "dvoraca pionira" do Botvinikove škole za buduće svetske prvake.

Kod nas šah slavi deceniju ulaska u redovno školstvo. Dobro je što je zasluženo ozvaničen kao deo kulture, ali takvo proširenje masovnosti nema dodira sa takmičarskim napretkom.

Ideja besplatne škole za vrh piramide talenata, poput Botvinikove, dugo postoji, a realizovana je na nivou državnog šahovskog saveza samo jednom, u periodu 1997-99. Ta nadahnuta nastava je prekinuta bombardovanjem i više nije pokretana.

Masovnost "igre miliona" je u međuvremenu postala osnova vanbudžetskih prihoda u šahovskim organizacijama. Masovnim otvorenim turnirima, posebno dečijim, mogu da se dostignu visoke zarade, po principu velikih brojeva. Međutim, profit je često odlazio nekontrolisanim putevima, zbog čega su sudski sporovi razrušili odnose u šahovskim savezima iz okruženja: u Bugarskoj (isključena iz FIDE), Crnoj Gori, Hrvatskoj... Na žalost, i u Srbiji.

Isplativa masovnost je promenila i orijentaciju šahovskih škola - ka broju umesto kvaliteta. I privatne škole su postale masovne. Ukoliko trener obeća roditelju da će mu dete postati prvak grada, regiona ili države, velike su šanse da to i ostvari. Jer, prvenstva se održavaju na sedam uzrasnih nivoa, do 8, 10, 12, 14, 16, 18 i 20 godina, a postoje i titule u ubrzanom i brzopoteznom šahu.

Tako se trenerski rad kod nas vrti oko masovnog početnog nivoa i skupljih pojedinačnih časova za uspešniju decu. Primeri besplatnog rada sa najtalentovanijima, u šahovskim klubovima Itaka i Beograd, podvizi su dobrih namera, bez podrške državnih institucija.

Rezultati se vide na međunarodnoj sceni gde, posle omladinskog prvaka sveta Igora Miladinovića, već 24 godine nemamo nijednu medalju u najstarijim kategorijama. I u mlađim su bile retke, rezervisane za izrazite talente, što su potvrdili njihovi kasniji rezultati.

Osim intermajstora Marka Živanića, svi naši osvajači kadetskih medalja su postali velemajstori sa rejtingom iznad 2.600 poena: Mihajlo Stojanović, Borki Predojević, Miloš Perunović, Dragan Šolak... Poslednji je Milan Zajić, naš najmlađi velemajstor, od kojeg se očekuje još viši let.

Od kadetkinja sa medaljama, Jovana Vojinović je odavno u reprezentaciji, a istom se nadamo i od Jovane Srdanović, ovogodišnje evropske vicešampionke.

Zaostajanje naših kadeta za svetom i sopstvenim potencijalima, počinje sa 15-16 godina, kada se okreću srednjim školama za lakša i isplatljivija zanimanja. Problem je u tome što šah u vreme kompjutera zahteva neuporedivo više rada. Budućeg velemajstora (u svetu je ta granica spuštena na 12 godina) treba da preuzme trener višeg nivoa. A mi takvih nemamo.

Samostalni rad sa računarom je neophodan, ali ne može da zameni pažnju prekaljenog pedagoga, kao što je Rus Orest Averkin bio Igoru Miladinoviću. Vrhunski velemajstori naše "zlatne generacije" 1950-80 bili su manje-više samouki. Možda se zato, po završetku dugih turnirskih karijera, niko od njih nije okrenuo sistematskom radu sa mladima.

U kasnijim generacijama reprezentativaca jedini je izuzetak bio Dragoljub Velimirović. Dok nam je dobro išlo, neprimećeno su prolazile zasluge požrtvovanog "gazde" za rezultate mnogih reprezentativaca: od najstarijeg, Svetozara Gligorića, do najmlađeg, Aleksandra Inđića.

Danas takvog trenera možemo samo da dovedemo sa strane, najbolje iz bivše sovjetske škole.

Košarka je cvetala kada su na svakom ćošku dizani koševi, a šah - kada su klubovi bili puni mladih ljudi. U centru Beograda toga odavno nema. Prostor preko puta Beograđanke, u kojem se donedavno nalazio ŠK Beograd, sada je klub društvenih igara. Svi stolovi su zauzeti mladim ljudima, igraju se razne strateške igre, ali najstarije od svih - nema.

Nema više u Beogradu ni velikih međunarodnih turnira koji uzdižu dostojanstvo igre i privlače mlade. Ko je jednom posetio superturnire Investbanke 1987-97, nikada neće zaboraviti zaraznu svečanost kojom je odisao šah. Tako se čitav vek - još od putovanja Bore Kostića oko sveta - održavala ovdašnja ljubav prema šahu. Kada nije bilo rezultata, bilo je para i ideja za velike međunarodne predstave.

Danas nema ni rezultata ni para, ali još ima ideja i žara da se ostvare. Duga tradicija stalno rađa nove snage za svoje održanje. Ne samo talente za igru, nego i sposobne, obrazovane i dobronamerne šahovske entuzijaste, koji su nam trenutno najpotrebniji.

Ako se oni nađu u šahovskim savezima na mestima koja zaslužuju, brzo će davno ukorenjena ljubav da se razgori i iznedri nove junake. (Kraj)

(Politika, Autor: Marjan Kovačević)

Last Updated on Saturday, 02 December 2017 22:07
 

Pretraga

Reklame

Banner
Banner
Banner
Banner
Naučite šah uz Školu šaha Skakač, Powered by Joomla!; Joomla templates by SG web hosting